Српска Православна Црква
www.spc.rs

Епархија
Аустријско-Швајцарска

www.crkva.at

Богослужбена места:

Храм у Innsbruck-у
SIEBERERSTR. 7
A - 6020 INNSBRUCK
погледајте мапу

Храм у Reutte
PLANSEESTR. 49
A - 6600 BREITENWANG
погледајте мапу

Парох
Свештеник
Александар Столић

spc.innsbruck@gmail.com

SIEBERERSTR. 7
A-6020 Innsbruck

www.spc-innsbruck.at

Свети Сава

СВЕТИ САВА, ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ

Син Стефана Немање, великог жупана српског; рођеног 1169 год. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору, где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Св. Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући српску цркву стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добро свију, због чега је и био поштован и вољен од свију Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу српске државе. Упокојио се у Трнову, у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. год. Тело му пренео краљ Владислав у Милешево, одакле га Синан паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1595. год.

СВЕТИ САВА И СВЕТОСАВЉЕ

На Савиндан, 27.1.1235. године највећи српски син, Богоугодник, Просветитељ и Светитељ, Сава Немањић, опростио се од свог тела и "времена земног", а душу своју с вечношћу венчао. Венчао се с оним истим небом које га је подарило српском роду. То је Христово небо коме, благодарећи највише Светитељу Сави, припада и наш српски род. Од дана када је рођен као племићки син Стефана Немање 1174. године, до дана када је отишао Богу на поклон 1235. године, Свети Сава се стално пењао и зидао. Куд се пењао, шта је зидао и сазидао, и како је та Његова грађевина истрајала у историји и времену до данашњег дана? Питамо се, дакле, шта је Савина грађевина и зашто је њен кров нама Србима данас толико потребан и важан? На то, за све нас, тешко, али најважније питање, ево, једног, могућег, скромног одговора!

Ко је Свети Сава био и шта он увек остаје?

Сава Немањић је први истински српски светлоносац, лучоноша и Прометеј. Он "путује по мрачној земљи и штапом пред собом мрак на четворо сече", песничке су речи Васка Попе. Као седамнаетогодишњи младић он ће, презревши сласти племићког живота, "царску круну и порфиру", напустити очев двор и отићи у Свету Гору да се кроз јеванђеоску љубав и жртву припреми за војника Христовог и да као Христов војник коме ће Часни крст и Еванђеље бити штит и мач, обожи свој народ, да му душу просветли и обликује.

Боравећи у Светој Гори Атонској, од 1192. године као у својој духовној отаџбини, Сава Немањић "се сагнуо до земнога праха, да из праха леђима својим диже народ српски ка небесима" (Епископ Николај Велимировић). Мера његове жртве је мера човекољубља, родољубља и Христољубља, јер истинска љубав је само она која жртвује себе. Жртвујући себе, Свети Сава је, у савезу с Богом, ударио темељ вере православне и тако постао духовни и народни отац српског народа, извор његове снаге, вере и надања.

Не штедећи свој труд, снагу, мудрост и љубав Свети Сава је први међу првима 1219. године осамосталио Српску Православну Цркву и постао њен први архиепископ. Осамосталивши Српску Православну Цркву, у Никеји, пред грчким патријархом Манојлом, Свети Сава је ударио темељ самосталне српске државе. Овај свети човек је добро знао да нема државе без просвете. Јер оно "Што нам даје душу, уму, срцу здравље - то је српска школа, то је православље"! речи су нашег великог подвижника. Зато он, први међу првима, пише српске књиге на српском језику. Од њега, дакле, почиње историја књижевног језика. Он је први српски писац! Написао је "Житије Св. Симеона", "Хиландарску повељу Стефана Немање", "Карејски типик", "Студенички типик", "Хиландарски типик", "Писмо игуману Спиридону". Као заштитник писмености и први народни просветитељ и учитељ, Свети Сава је зидао школе, зидао је манастире заједно са оцем Симеоном и братом Стефаном Првовенчаним - првим српским краљем...

Дакле, Савина душа је тежила за Небом, а срце му је куцало за народ: он га је научио Богу се молити, земљу обрађивати, сир сирити; Српкињу је научио ткати, кројити и шити. Велможе је опомињао да не мудрују високо, да се никад чим не узносе....

Зато је он био и остао како сликовито рече Владика Николај "највреднија пчела која је иза себе оставила пуну кошницу слатког меда којим су се хранила српска деца до данашњег дана". Савиним духовним медом су се хранили и богати и сиромашни, и владари и сељаци, мудраци, свештеници, писци, уметници....

Свети Сава је био и велики ходочасник. Обишао је Палестину, Јерусалим, Александрију, Гору Синајску, Вавилон, Цариград....

Обилазећи света места године 1235. на Богојављење служио је Свету Литургију у бугарском Трнову, код бугарског цара Асена. Оно што је тада видовити Сава поручио из олтара Бугарима, од исте је важности за све нас до данас, овде и свугде. А рекао је ово:

"Почујте ме браћо, последњи и први: по језику, вери, ми смо једне крви. Ми смо браћа, знајте, сестра нам је слога, Јер смо дјеца Христа једног истог Бога. Ријеч "братство" лако је изрећи, Ал кад се изгуби, тешко га је стећи; Чувајте га као ваша ока оба То вам је аманет са Христовог гроба".

Предосећајући близину своје физичке смрти Св. Сава је ово изрекао као своју последњу важну одлуку. Само неколико дана након тога, 27. јануара његова се душа опростила од многометежног земаљског живота, а тело му би сахрањено у цркви Св. Четрдесет мученика у Трнову, да би му краљ Владислав, након годину дана, мошти пренео у Србију и положио их у гроб манастира Милешеве.

Лепота и чврстина Савиног карактера временом се упечатила у душу српског народа. Савиним моштима, у манастиру Милешеви, клањали су се и владари и сиротиња. У протеклих осам векова о Св. Сави се говорило, писало, певало, сликало, проповедало више но и о једном српском великану и светитељу. Он је био и остао дубока инспирација за све писце и песнике од Доментијана и Теодосија преко Змаја и Војислава Илића до Десанке Максимовић, Васка Попе и Матије Бећковић. Наша народна књижевност пуна је народних прича, песама, легенди и веровања посвећених његовом Светом лику и животу. На звону велике школе у Београду 1808. године изливен је лик Св. Саве, Савиндан као школску славу озваничио је 1827. године кнез Милош Обреновоћ, а године 1841. кнез Михаило Обреновић је и Законом утврдио обавезу школа да сваке године, 27. јануара, славе Св. Саву као своју славу. Тако ће и бити све до 1945. године када Агитпроп ЦК КПЈ издаје директиву којом се Светосавска слава и химна замењује химном "Хеј, Словени". Да је ово слово посвећено смртнику који је био за живота само велики, овде би, можда, требало ставити тачку. Али пошто је реч о великом и о светом човеку и нашем духовном праоцу, преко кога смо ми Срби кроз време и историју потврђивали свој савез са Богом, морамо још нешто рећи о судбини Светосавља, јер нам је оно најбоље показало и показује које је доба дана и године.

Судбина светосавља је судбина српског народа. Зато, сваки Савиндан, као и Видовдан, треба да нас Србе пробуди, опомене, поучи, отрезни, здружи и надахне.

Савино Православље је спасило српски народ кроз пет векова страдања, јер је вера била и остала суштина народног бића. Јер, кад један народ изгуби своју слободу, самосталност и државу - остаје му само вера као светлост кандила којом осветљава мрак у тамној историјској ноћи. Вера као компас и нада кроз живот. А нада "нема право ни у кога до у Бога и у своје руке", каже Његош. То је суштина која је одржала српско име. Знао је то добро и осећао и Цар Лазар и косовски јунаци који су умирали "за крст часни и слободу златну", са вером у души да је"Земаљско за малена царство, А небеско увек и довека." Као Св. Сава и они ће се приклонити Царству Небеском, а то је значило, значи и данас, "Богу се треба већма покоравати него људима" /Дела Ап.5,29/. То је суштина и душа Православне цркве. То је стављање Божје истине испред људске, непролазног испред пролазног и пропадљивог. Светосавски српски народ је вековима гинуо за "часни крст и слободу златну", али, ми, Срби, морамо признати, нажалост, да тај исти Крст није прљао само Турчин Мухамед Други Освајач када је 1453. освојио Цариград и на коњу ушао у Свету Софију - Саборну Цркву Цариградску...

Зато, драга браћо и сестре, Срби и Српкиње, не треба да се много чудимо свему што нас је снашло. Јер, "ако народу украдеш Часни крст, онда му можеш радити шта хоћеш", речи су Владике Амфилохија. Турци, потурице и комунисти су то добро знали, па су уместо Светог Саве и Христа народу наметнули властодржачког мамона који се као сам нечастиви од Бога одметнуо. А знамо "што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека".

Све је то учинио људски бестид, јер где нема стида нема ни страха, ни душе, ни Бога у души, ни вере! А ко је обезвређен тај је обезнађен и изгубљен. Али народ не може дуго без Бога, као и цвет без сунца. Но, ми Срби, поред свих наших мана и грехова, ипак, Божји смо народ и не страдамо ми само због грехова наших предака. Тајна људског страдања је много, много дубља. Као што куга људска има за циљ помор целога народа тако разбожена и раскрштена идеологија има само један циљ - што више власти, егоизма и сребра.

То ће наш српски род до ивице самог понора довести. Зато нам данас поново пророчански одзвањају речи умновидог Саве: "Али, мој род може пасти у тешка искушења, може пострадати, до пропасти доведен бити. Ко ће га у таквим искушењима руководити и одржавати? Св. Сава одговара:" Божја просвјета, честитост, поштење, мудрост, љубав и вјера", као почетак и завршетак хришћанског савршенства. Ако тога нема, ако тога не буде, онда ћемо бити "проклета земља у којој су пашчад пуштена а камење свезано".

Али, док је у нама светосавског духа, ми Срби то нисмо и нећемо бити! Корење нашег стабла је дубоко. Оно се поново напаја и храни светосавским медом. И докле год буде тог меденог сока, биће и српског народа, српског имена, светлости и будућности.

Зато верујемо сви у наш светосавски корен, драга браћо, сестре и децо светосавска. Верујмо у Савину зиданицу, јер је она Христова; у Савин благослов, јер је он Христов. И верујмо, без имало гордости, да се наш Светитељ моли Богу за нас, за цео српски православни род, да се сви поново обожимо, сложимо и умножимо, а не за жаљење да будемо! Са том вером устанимо и из дубине срца и ума, херувимски, једнодушно и сложно, "Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави"! Амин!